10.01.2019.

Ikindija

Toliko sam se uljuljkala u svakodnevnicu da nemam nikakvog pojma o prolasku vremena. Svaki dan se pokušavam prisjetiti svih stvari kojima sam blagoslovljena, a kojih je zaista mnogo. Jedna od njih je i moja kolegica koja mi je bila mentorica od prvog radnog dana, uvijek puna podrške, dobronamjerne kritike, savjeta u svakom pogledu i nesebičnog prenošenja znanja o svemu što mi može koristiti u poslu. U njoj bih često pronašla sebe kako se vidim za par godina. Mislila bih, koliko čovjek mora biti sretan da naleti na jednu takvu osobu koja će ti sve to olakšati i uljepšavati ti dane na poslu.

Ne znam da li bih ikada, kada bi me neko upitao o poslu i dok bih pričala koliko mi je predobro, propustila da nju spomenem kao najvažniju kariku u ovom procesu prilagođavanja i učenja, ništa ne bi bilo isto da nije bilo nje.

Nekoliko puta mi je, dok smo pile kafu, govorila kako joj se sviđam, govorila bi da sam čudna, da previše šutim, ali kad nešto odlučim da kažem, da to bude baš nešto posebno svaki put. Govorila bi mi da sam jako duhovita i pametna, pričala bi sa mnom o najraznovrsnijim temama, prepričava mi sve iz svog privatnog života.

A onda sam je jednom čula u razgovoru sa glavnom mahalušom u našoj kancelariji. Ta jedva čeka samo da neko pređe prag i da oplete priču.

Rekla je da sam čudna. Da stalno nešto šutim, ko zna zašto, kao da me nije briga ni za koga od njih. Da i nakon godinu rada ne mogu da usvojim neke stvari u poslu i da je znam iznenaditi s nekim tako glupim pitanjima i dan danas. I još je rekla da je nekad pravo nerviram.

Onda sam gurnula vrata i ušla u kancelariju, a ona je jednostavno završila sa: Ne znam, zašto ljudi moraju biti tako čudni...

Nisam rekla ništa, naravno. Samo sam sjela i uzdahnula. Pomislih kako bi me prije par godina to baš pokosilo. Bilo bi mi teško i kad neka bezvezna ličnost ima loše mišljenje o meni, a kamoli neko koga izrazito cijenim. Sad samo pomislih: Šteta... moglo je bolje.

A bilo mi je teško tih dana, trebalo mi je malo da se otrgnem od neraspoloženja. Dok se nisam dozvala da nije važno i da je to jednostavno tako, da su ljudi takvi.

Taj dan, kad sam sišla u mesdžid, osjetih kako sam spokojna, a kroz glavu mi prolaziše stihovi Ibrišimovića.

IKINDIJA

Jednog sunčanog poslijepodneva
klanjah ikindiju

Tek biješe nastupila jesen
Otklanjah prvo četiri rekjata sunneta
a onda farz
i pri drugom rekjatu farza
kad sam na sedždi
čelom dodirnuo serdžadu
odnekuda mi ovakve riječi dođoše:
"Ako nisam ljudima ta, ja sam Allahu lijep!"
Te opet moradoh klanjati
četiri rekjata ikindijskog farza
dobro pazeći da me kakve riječi
ponovo ne pometu u namazu.


Noviji postovi | Stariji postovi