17.11.2017.

Muškarci ne plaču

Iz nekog razloga ova kolegica hoće da se zbliži sa mnom, ali stvarno ne znam zašto, nit sam nešto zanimljiva tipu ličnosti kao što je ona, niti se trudim biti, ali eto, u svakom slučaju kad je neko zainteresovan da se druži s tobom, treba barem pristojno odgovoriti, jel.

Mada već ima nekih stvari koje mi se ne sviđaju, npr. nedavno mi govori da pustim muziku na YT, da kao slušamo usput, a ja stvarno hejtam muziku i kažem joj neka ona nešto pusti, ako joj se već sluša. Ja izašla nakratko iz ureda i vraćam se, kad – na mom kompjuteru pušten Yt. Ja sad gledam i kontam... šta se dešava, zašto? Ustala si i došla za moj laptop i uključila muziku? I onda se sjetim da nam je kolegica pričala kako nam se prati rad na računarima, tj. da li na nekim stranicama „visimo“ pa je tako u dosta poslovnica u svijetu npr. Yt stranica blokirana. Kod nas nije, ali eto da ne provodimo previše vremena na nekima. A otkud on zna da li ti slušaš muziku usput, ili gledaš glupe video snimke po pola dana? I naravno, bolje da nije na tvom kompjuteru pušten, za svaki slučaj. I ja samo ugasim. Nije ništa rekla. Mislim, koji đavo? Ali hajd.

Mi stvarno nemamo nikakvih, ali nikakvih zajedničkih tema. Ne volim priče o cipelama, odjevnim kombinacijama, niti šminki. Imam ukupno četiri para obuće, samo nekolicinu stvari koje nosim na jedan te isti način svako malo. I onda ta komunikacije ide otprilike:

- A šminkaš li se iakd?

- Ne baš.

- Pa dobro. A kako ti se sviđa ova moja današnja suknja, ne govoriš mi ništa?

- Lijepa je.

- Hvala. I tvoja je lijepa. I ja volim duge suknje, doduše ljeti, kad je vruće. Zimi ovako volim kraće, super idu sa dugim čizmama!

- Mhm.

I tako. Neki dan je uletjela u wc dok sam uzimala abdest i zaboravila zašto je i došla tu, već je stala pored mene i počela me ispitivati dokle mi je kosa, što mi je takva kosa, da li se šišam, gdje i kako, kako izgleda jedan moj dejt, kako se mislim udati, što sam se pokrila i zašto i – jesam li se ikad poljubila.

I onda kad joj ljubazno dam do znanja da nisam raspoložena za podjelu baš svih informacija sa bilo kim, izvinjava se i kaže da nije imala priliku nikada saznati neke stvari i da je eto mnogo zanimaju. Inače se deklariše kao muslimanka.

E sad, pozvala me je u kino i ja sam predložila film Muškarci ne plaču, još od festivala mi je privukao pažnju. Ali ona je odmah odbila i počela mi objašnjavati svoje zgražavanje kada je pogledala trailer. Kaže spominju se riječi četnik i balija. I onda me gledala razgoračenih očiju. Rekoh Pa dobro, ne moramo ga gledati. Nije me zanimalo zašto, neko to jednostavno ne voli. Ali ona je naravno odlučila da to podijeli sa mnom.

Rekla je da joj nije jasno zašto se ljudi konstantno podsjećaju na rat i zašto ta tema više nije izumrla. Treba da dijelimo samo ljubav i mir i toleranciju. Posebno jer će ona uskoro stupiti u mještoviti brak. To je posebno shvatila kada je gledala neki program šestog aprila i plakala nad snimcima, jer je valjda na nekom snimku bio i njen dedo koji je pretrčavao ulicu i malo kasnije i poginuo i onda je tako zatekao njen momak s kojim živi i pitao je zašto plače, pa je to dovelo do rasprave ko je počeo rat i ko je heroj, a ko zločinac. I onda je njen zaključak svega toga da oni više nikada ne trebaju potencirati tu raspravu i da je najbolje da se o tome ne priča. Treba sve da se zaboravi i da mi nastavimo svi tako lijepo da živimo. Meni već nije bilo dobro, ali nisam rekla apsolutno ništa, prvo zbog svega gore navedenog, a drugo jer radno mjesto stvarno nije prostor za takve diskusije. Pa je nisam ništa ni pitala, iako me stvarno zanimalo šta to ima na umu.

E jasno je meni kad su ljudi npr. bili zajedno i prije rata, kao ova druga kolegica koja je dugo u braku, pa tako skupa preživjeli rat, pa se apsolutno slažu oko istine o ratu i dešavanjima i nemaju problem s razgovorom o tome. Ali šta kada tvoj muž slavi likove iz RS-a koje ti mrziš? Šta kada dođu djeca, kakva će se istina njima plasirati? Šta kada ti kažeš jedno, a on drugo, kako sa djecom, sa svijetom, kako sa samima sobom? Jel stvarno moguće sve to čitav život ignorisati i – živjeti? Jer u životu se svašta desi... Jel stvarno možeš biti siguran da je čovjek koji slavi ono što ti mrziš zapravo dobar i da ti želi dobro i da te njegove suprotne ljubavi neće nikada doći u konflikt i da će uvijek staviti tebe na prvo mjesto? Evo ako može neko da mi objasni. Blaženo neznanje, pa dokle li, kako li.


Stariji postovi