19.04.2021.

Ramazanski dnevnik dan 7.

Početak ramazana je bio jako težak za mene, iako sam bila spremna da neće biti kao ranije i da ne mogu očekivati da sustižem sve, teško mi je pala spoznaja da nisam napravila nikakve pripreme i da me je dočekao skroz nespremnu i nije bilo onog oduševljenja i ispunjenosti. Rastuživala me je pomisao da ne stižem ništa ni blizu kao ranije, sjećala sam se dana ispunjenih intenzivnim ibadetom koji bi procvali u ramazanu još više i kad bih osjećala iscrpljenost i najveću ispunjenost duše zbog bliskosti sa svojim Gospodarom. Ovih dana osjećala sam umor samo od nosanja, presvlačenja, pranja, tješenja, hranjenja, a od ibadeta su većinom stizani samo farzi i pomalo učenja Kur’ana. A onda sam tu prvu noć ramazana klanjala jaciju nakon što sam uspavala maloga, s mirom i skrušeno i na kraju oduševljeno rekla: Osjetila sam ramazan! Skroz sam ga osjetila da je tu! I tako je krenulo, sve je puno ljepše, ispunjenije i lakše nego sam mislila, stižem puno više nego sam mislila da ću moći i nemam nikakvih problema sa postom, hvala Allahu koji daje olakšanje i bereket u vremenu.

Inače sam se potpuno uživjela u majčinsku ulogu, koliko god bile naporne ove faze sa rastom zuba, puzanjem, tersanjem, hranjenjem, većinom uživam svim bićem u svakom procesu. Ovaj život mi donosi neopisivo rahatluka i sreće. To ne znači da tu i tamo nisam pomišljala kako mi nedostaje kancelarija i da sam dio neke organizacije gdje ću dati svoj intelektualni doprinos. Trudila sam se to ne spominjati da ne bih poljuljala svoju zahvalnost trenutnim, međutim očito su mi takve misli privukle poslovnu ponudu koju nisam ni očekivala. Kako reče moja mama: Od svih ljudi koji bi da rade, oni nađu tebe koja bi da ne radiš. Poslalo mi poruku na LinkedIn da li bih se prijavila na njihov konkurs, ako hoću više detalja da pošaljem CV. Otvorim ja konkurs, malo reći da je privlačan, haj reko zanima me više detalja i pošaljem CV. Zakaže mi razgovor, popričamo i stvarno je posao bolji nego sam do sada imala, što se tiče uslova i opisa posla. Ja sam rekla sve kako jeste u vezi moje situacije, ali sam pokazala i spremnost za angažmanom. Računala sam da bi proces selekcije mogao potrajati koji mjesec dok ne budem spremnija, da bi mi valjalo da se upoznam sa tim HR-om, da sam u bazi, pa za nekad eventualno da me imaju u vidu i tako… Međutim, njima neko treba odmah da počne raditi i ja sam prošla u završni krug sa još jednom osobom i sutra imam razgovor i nemam pojma šta sad da im kažem eto.

Otkako se to sve desilo stalno mi je na umu i teretli i nikako ne mogu da se odlučim šta da uradim. To je toliko dobra prilika da se ne može tek tako zanemariti, a istovremeno ne mogu ostaviti svoje pile nekome da sad devera sa njegovim zubićima, tutom, hodanjem i još on toliko mnogo doji… Osjećam da bih mu nanijela nepravdu i da on mene sad diše i da mu me ne mogu oduzeti. S druge strane, ne želim da nekad dobijem osjećaj da sam ja nešto žrtvovala i da nisam mogla nastaviti sa životom kojeg isto tako želim, ako mi više ne naiđe tako dobra prilika. Jer ja sam se za ovo školovala i toliko godina radila shitty poslove, da bih sada mogla imati priliku da budem malo više cijenjena. Ne znam eto. Kad sjedim u parku s mamama koje premeću neke teme oko svojih života između kuhinje, djeteta i povremenog odlaska frizeru, osjećam da mi treba mnogo više. Ovo je naišlo u tako nezgodnom periodu da ga vidim kao neko iskušenje da ispita šta bih uradila. Spremila sam se za intervju kao da želim da dobijem posao, a otkako sam se prijavila molim Boga da me ne prime, da ne mislim više. Samouvjerena sam u onome koliko znam i šta bih im mogla ponuditi, a od svega što mogu navesti kao svoja dostignuća, najradije bih rekla: Imam dijete od 7 mjeseci koje je utrostručilo porođajnu težinu i koje kaki u tutu!


Stariji postovi