07.07.2018.

Waiting for the miracle

Baš sam pošla objaviti dugi post kada je nestalo interneta i kad se sve obrisalo. I onda, kad sam počela ponovo tipkati, shvatila sam koliko je to glupo, što ću pisati na internetu šta me je iznerviralo kad to trebam reći toj osobi. I hoću reći, tj. pokušat ću ako mi opet ne ponestane hrabrosti, pa samo kažem ponovo: Ma u redu je stvarno, nema veze.

A ima veze. Sve ima veze.

Oh, toliko me izluđuje ovo šetkanje... Mrzim šetnju. Trudim se hodati sporije, ali svaki mi se mišić iznutra trese i gori od želje da potrči dok ne poletim. Jer, što bih šetkala, ako mogu letjeti.

Što ono kažu, Bože daj mi strpljenja i to ako može odmah.




Stariji postovi