18.02.2018.

Priča o Sandžakliji i... Bosanki

Neki dan je rekao nešto zbog čega me je nešto... presjeklo. Prvi put sam čula nešto takvo i nisam znala kako se reaguje u tim situacijama. Pričala sam kasnije sa prijateljicom o tim stvarima i ona je rekla da bi se sigurno naljutila, zapravo je i ovako sad bila ljuta i rekla je puno nekih loših stvari i samo mi je dodatno podizala pritisak. Pokušavala sam održati svoj mir zbog svoje donesene odluke i ostati zadovoljna time.

Pitala me je: Pa, šta si ti uradila?

Rekoh: Ništa.

- Kako ništa?

- Pa ništa. Promijenila sam temu.

- Ali, zašto?!

- Pa nisam znala šta treba da uradim. Počela sam da razmišljam šta je ispravno i kako je najbolje odreagovati, da li ja pretjerujem, da li je zaista toliko važno, hoće li biti greška ako reagujem burno i tako sam počela dumati. Znala sam da nije pretjerano strašno, ali mi je ipak bilo teško. A onda sam se sjetila svoje mame. I dala sam si vremena da razmislim.

- A zašto mame?

- Jednom mi je ispričala jednu priču. Često nam priča neke stvari koje uvijek upamtimo i koje su jako značajne. Njoj sa babom nije bila baš najlakša stvar na svijetu, znam to. I ja sam to kasnije vidjela, a u početku je sigurno bilo još teže. Pa bi nam tako često pričala kako se ponekad nešto znalo dogoditi i šta bi ona uradila. I, što bi više pričala o tome, više sam uviđala kako takvim ženama nisu trebali nikakvi savjeti, niti knjige iz psihologije ponašanja, one su jednostavno znale.

Kada su se tek vjenčali, došla im je njegova porodica iz Sandžaka u posjetu. Roditelji, braća, sestre, njihove porodice, djeca... I ostali su tu desetak dana. Jedno jutro im je pripremala doručak, kada je on ponovo osjetio potrebu da svojima pokaže ko je gazda, strah i trepet. Ona je pržila nešto na šporetu, a negdje pored se nalazio stolić sa novim VHS video rekorderom, a ona je na njega spustila neki manji, čisti tanjir. Onda je on počeo da galami zašto je to tu ostavila, kako može to ostaviti na video, sve će joj to pobacati i tako dalje, ne sjećam se sad tačnih riječi, ali bilo je u smislu kako si tako glupa i dosta neugodnije nego što umijem prenijeti.

Ja sam se zabezeknula i pitala je šta je uradila tada. Zamišljala sam šta bih ja uradila u toj situaciji. Ne bih reagovala mirno, to sigurno. Rekla je: Ništa. Nasmijala sam se i sklonila tanjir. Poslužila sam doručak do kraja, i ručak i večeru taj dan. I naredni dan. I svaki drugi dan. Dok nisu otišli. A onda su otišli i mi smo jednog jutra sjeli da popijemo kafu.

Upitala sam ga: I, šta misliš kako im je bilo?

- Dobro, dobro smo ih dočekali.

- Jelde? Valjalo je njih sve i posluživati deset dana.

- Jest, dobro je.

- Eh sad, za onaj tanjir...

- Kakav tanjir?

- Dakle, za onaj tanjir. Još jednom... još samo jednom u životu, mi pred nekim, tvojim, mojim, pred bilo kojim svecem napravi ono... uzet ću i one prženice i tanjir i VHS i sve ću ono poslat u P.MATERINU, ništa neće ostat. Jel jasno to sad?

- ...

- Eh dobro. Hoćeš li još kafe?

 


Stariji postovi