20.10.2017.

It is simple to be happy; but it is very difficult to be simple.

  Jutros sam skoro zaplakala kada mi je neki penzioner aplaudirao i uzvikivao Bravo dok sam zadnjim snagama trčala stazom. Bilo je jako rano i bili smo sami na stazi. Nekako sam se zahvalila, ali sam pomislila da to nije ni za kakvoga bravo, toliko sam loša u zadnje vrijeme i ne znam gdje mi je snaga i šta se dešava. Trka u Zagrebu je definitivno posljednja na koju idem i, ne kažem da ću prestati skroz da trčim, jer toliko sam bila zadovoljna kada sam na kraju sjela na klupu i žmireći upijala sunčeve zrake, to me čini jako sretnom, ali dosta mi je ovog pritiska pred trke i treniranja i kad mogu i kad ne mogu, jer moram. Posebno me nervira jer se sve toliko komercijalizovalo, moram odvojiti skoro cijelu dnevnicu da bih platila par istrčanih kilometara i svi sad organizuju neke trke i forsiraju građanstvo da se prijavi. Heeej, na prethodnoj B2B trci su uzeli 40 KM po učesniku za glupih 5km, a bilo ih je preko 600. Plus, naplatili su ulaz firminim „navijačima“ po 10 KM. Pa koji je to samo novac. Od sad trčim kad se meni trči, dosta mi je glupih utrka i medalja, imam ih svakako i previše.

  Ovaj odmor je... ludnica. Ja ne znam šta bih da sam morala ostati na poslu još 15 dana. Ja sam umorna i dan i noć, ništa ne stižem i samo gledam šta sljedeće imam da uradim. Nekako se sve toliko iskomplikuje da ne mogu ništa da završim kako treba. Zvanično sam s poslom završila prije 7 dana, iako me još uvijek zovu, kako kažu, dolje je havarija. Smiriće se za neki period, samo se trebaju strpiti, ali eto, to je bilo za očekivati, samo ja znam koliko sam radila. U petak je bilo divno, iako sam se smorila od posla, kako bi novoj kolegici ostalo što manje za završiti, našli smo malo vremena za torte i da se lijepo pozdravimo. Čak su mi pripremili neke poklone i zahvalnice i svi su bili tako divni da sam na kraju pri odlasku i izlaskom sa parkinga počela da plačem, neke stvari je ipak teško naći, kao što su iskreni i dobri ljudi, ali brzo me je i to prošlo jer znam da sam donijela najbolju moguću odluku.

  U ponedjeljak sam odmah požurila ujutro da završim nalaze koje sam započela, samo sam čekala odmor da to riješim. Onda sam se sjetila da nisam ovjerila knjižicu, i za to sam čekala odmor, ali avaj, odjavili su me s posla u petak. Sad mi se valja fino prijaviti na biro i sve što sleduje... Usput uzmem da ovjerim knjižice svima i da sestri završim svu dokumentaciju za stipendiju. Odem ja sve to kopiram, pa ovjerim, pa popišem izjave, pa po CIPS, a tamo red do vrata, jedna žena radi, ono četvero sjedi za šalterima i gledaju u nas. Kažem sebi neću se nervirati i trudim se da ne kažem ništa, ne mogu sad i na to trošiti živce. Hajd i to nekako izvadim, pa u ministarstva, pa u opštinu, pa u zavod i na kraju trčim u laboratoriju, vidim skoro prazna i pomislim kako imam sreće. Još 15 minuta rade, baš sam dobro stigla! Kaže ljubazna gospođa da dođem kad čujem na TV-u da je štrajk završen. Are you kidding me? Šta ću, pokupim one papire i odem kući završivši sve osim onoga zbog čega sam došla.

  Onda skontam da su mi počela predavanja i da kasnim jednu sedmicu jer sam bila „jedinstven slučaj“ i jedva se upisala. Svaki dan idem na predavanja po par sati. Skontam da su svi već formirali grupe za projekte i pokušavam se uključiti, ali ne ide. Čak sam se morala obratiti tim nepoznatim ljudima da ih pitam da li bi me primili ili da li poznaju nekoga, što je za mene bio izrazit napor, ali svi već imaju popunjene grupe i niko ne zna nikoga. To je i problem kada obnavljaš, dođu neki novi klinci, ti ne znaš više nikoga i sad se snalazi. Helem, tako ja u dvije sedmice ne uspijem pronaći nikoga i sad ću poslati profesorima prijavu da sama radim projekte predviđene za 5 studenata. Po dva projekta iz svakog predmeta. Iz sva 4 predmeta. Nije mi prvi put da radim sama, čak i kad sam u grupi. Dobra stvar je što su predmeti diiivni, sve smo mogli sami da biramo i odabrala sam ono što mi se uči i još sam utrefila jedan predmet koji izučava dio posla kojim ću se ja uskoro baviti! Taman mogu da to dobro istražim i da, ako Bog da, tu i iznađem neku master tezu. Sjajno!

  Od ostalih stvari, tu je cjelodnevno ganjanje sa jeftinom strujom i čekanje vode po cijeli dan da završim bilo koji posao, a ima ih tona. Toliko se toga nakupilo da krenem od sabaha i tačno mogu da ostanem do mraka radeći i da imam šta raditi. Još su se svi toliko opustili, ostavljaju čak i nepospremljene krevete, jer – ja sam na odmoru. Prijateljice su mi ostavile da nađem sve i organizujem nam odmor i sa ovim drugima isto put u Zagreb, jer ja sam na odmoru. Neki dan se vraćam s treninga mrtva umorna i kontam hvala Bogu pa je ovaj posao iskrsao, ja stvarno ne znam kako bih sada mogla tražiti ga po stoti put... Na odmor mi se ni ne ide, kad se sjetim šta me sve čeka, ali eto ne mogu sad izraditi, pa ipak planiram nešto, barem par dana, kad sam već obećala.

  Moram priznati da mi godi ovaj režim kad mi je najveći problem šta ću danas fino kuhati i koji su mi poslići ostali za završiti. Mogla bih se lahko naviknuti na to, nije baš da sam željna firmi i firmica. Ipak, radujem se ovom novom početku, jedva čekam da vidim kako će sve izgledati i imam dovoljno entuzijazma da dam sve od sebe da bude vidljiva promjena na bolje kako sam preuzela taj posao i da se uklopim u novi majušni kolektiv. Ganba tte!

  A najviše se radujem subotama koje ostavim za sebe. Kada zavežem pertle na gojzericama, nabacim ruksak i samo se priključim na nepresušni izvor energije prirode. A ovo mi je možda i posljednja takva ove godine, već sljedeće ću biti do guše u projektima...


Stariji postovi